Teorija Večnog stanja
U sličnom duhu stacionarnosti je i teorija Večnog stanja, koja trenutno nije toliko popularna, ali želela bih da je pomenem, jer predstavlja jedan od onih nestandardnih alternativnih modela Svemira koji protivreče vladajućoj paradigmi.
Prvo svoje izlaganje doživljava 1948. godine radom Hermana Boundia i Tomasa Goulda, a nezavisno od njih i Freda Hojla (iste godine).
Glavni oslonac ovog modela leži na tzv. savršenom kosmološkom principu, koji predstavlja proširenje opšteg.
Naime, šta se desilo: prirodna hipoteza (kosmološki princip) koja kaže da u bilo kom datom vremenskom trenutku Vasiona treba da izgleda isto za posmatrača u svim tipičnim galaksijama bez obzira na pravac posmatranja, je proširena do “savršenosti”, pa glasi da Vasiona izgleda isto u svakom trenutku svoga postojanja, tj. da se u njoj ne dešavaju promene na velikoj skali. Ovakvo shvatanje kosmološkog principa vodi teoriji Večnog stanja prema kojoj je Svemir bio oduvek isti. Ali kako je moguće da ova teorija još uvek opstaje uprkos zapažanjima da se svemir širi, galaksije udaljavaju od nas, a njegova srednja gustina materije konstantno opada? Zar ovo sve nije u suprotnosti sa savršenim kosmološkim principom, njenim glavnim osloncem?
Da bi to objasnila teorija Večnog stanja postulira konstantno stvaranje materije svuda u Svemiru i to u veoma malim količinama (naime da bi u kockastoj kutiji, čije su stranice 1m, nastao 1kg materije neophodno je da prođe 7 x 1036 godina).
Do sada obavljani (i u doglednoj budućnosti zamislivi) eksperimenti, nisu u stanju da provere ovako majušno narušavanje zakona održanja energije, ali ne treba zaboraviti da se problem stvaranja materije pojavljuje i u standardnom modelu i to već na samom početku. Slobodno se možemo zapitati i odakle potiče materija u Velikom prasku?
Uprkos Hojlovoj formulaciji teorije Večnog stanja, koja izbegava narušavanje zakona održanja energije postojanjem rezervoara negativne energije u Svemiru koja obezbeđuje trajno stvaranje materije, ova teorija danas ima malo pristalica.
Glavni razlog za odbacivanje teorije Večnog stanja je kosmičko pozadinsko zračenje.
Postojanje kosmičkog pozadinskog zračenja dokazuje da je Vasiona prošla kroz veoma toplu i gustu fazu, te je i u suprotnosti sa teorijom Večnog stanja. Mnogi zastupnici ove teorije su pokušali da objasne drugo poreklo kosmičkog pozadinskog zračenja koje bi dovelo do odbacivanja tople i guste, rane faze Svemira, a time i čitavog Standarnog modela, kako više ne bi bila narušavana teorija Stacionarnog stanja.
Drugi dokaz protiv teorije Stacionarnog stanja su kvazari: činjenica da su kvazari bili brojniji u prošlosti nego danas ukazuje da je Svemir ipak evoluirao od vremena “više kvazara” do danas, što je opet u suprotnosti sa teorijom Stacionarnog modela.
Najnovija faza razvitka ideja teorije Večnog stanja otpočela je 1990. godine. Ova nova teorija kvazi-Večnog stanja pretstavlja reformaciju ideja, u donekle objedinjenom obliku, velikih astrofizičara i kosmologa današnjice – Arpa, Barbidža, Narlikara, Vikramasingea.
Glavne teze teorije kvazi-Večnog stanja su:
-
Stvaranje se odvija u malim Velikim praskovima, pri čemu je čitav svemir bez početka i kraja.
-
Materija koja se stvara nastaje u vidu čestica koje su nestabilne i raspadaju se u barione, koji zatim interaguju stvarajući između ostalog i jezgra hemijskih elemenata sve do bora.
-
Procene jedinica stvaranja slažu se dobro sa strukturom saća u rasporedu galaksija.
-
Termalna energija povezana sa širenjem materijala iz centra stvaranja je izvor kosmičkog pozadinskog zračenja.
-
Iako se poslednja kreaciona epizoda odigrala pre 10 milijardi godina, stvaranje se nastavlja.
Zastupnici ove teorije su smislili i način na koji bi mogli proveriti verodostojnost svoje teorije.
Zapravo pretpostavlja se da bi se uz pomoć detektora sa laserskom interferencijom (koji se danas planiraju) mogli detektovati gravitacioni talasi malih Velikih praskova – kreacionih događaja.
Hoće li ovaj novi pogled na Svemir biti išta uspešniji, ostaje da se vidi. U svakom slučaju treba da budemo srećni što još uvek ima astronoma, koji imaju hrabrosti da predlože nove ideje i hipoteze, i tako stimulativno izazivaju vladajuću paradigmu.