Naše tri mogućnosti
Pronašavši opšte homogeno i izotropno rešenje prvobitnih Ajnštajnovih jednačina (1922. godine) ruski matematičar, Aleksandar Fridman, postavlja model Vaseljene koji nam daje tri mogućnosti njenog razvoja.
Sva tri modela počinju iz singulariteta u trenutku t = 0, kada nastaju i vreme i prostor, a prema kom modelu će se razvijati naša Vasiona zavisi od količine supstance u njoj.
Ako je gustina Vasione veća od kritične gustine koja je proporcionalna kvadratu Hablove konstante i za sadašnju vrednost Hablove konstante iznosi 5 x 10-39 gr/cm3 ili oko tri atoma vodonika na 1000 litara prostora, onda gravitaciono polje koje materija stvara zakrivljuje Vasionu na unutra. Prema ovome modelu, poznatom kao zatvoreni, gravitaciono polje će u jednom određenom vremenskom trenutku biti dovoljno jako da zaustavi udaljavanje galaksija, nakon čega će one početi da se približavaju jedna drugoj da bi se sva masa našla ponovo u singularitetu.
Ako je srednja gustina materije manja od kritične onda je Vasiona prostorno beskonačna, i u tom slučaju sadašnje širenje Vasione će se nastaviti u otvorenom modelu zauvek, jer gravitacione sile neće moći da zaustave razmicanje galaksija.
I ako je gustina jednaka kritičnoj širenje će se u jednom trenutku zaustaviti i Vasiona će preći u stacionarno stanje.
Vasiona će sigurno još neko vreme nastaviti da se širi, a dalje ...?
Za sada nam to pitanje ostaje otvoreno. Da li će naši potomci naći prave odgovore? Zapravo, da li će civilizacija uspeti da preživi i sačeka ova nova pokolenja? Da li će oni uspeti da sagrade svemirsku letelicu koja će primiti čovečanstvo i spasiti civilizaciju od opasnosti Sunca koja joj predstoji, i da li će odatle posmatrati Zemlju kako nestaje iz tajanstvenog Svemira, kako u zvezdama lagano prestaju nuklearne reakcije, i za sobom ostavljaju crne patuljaste zvezde ili možda crne rupe…? Da li će u crnim rupama, naći nove izvore energije, koja će im svakako biti neophodna kada se zvezde ugase…..
A možda je naša budućnost, naša prošlost. Možda će u dalekoj budućnosti astronomi posmatrati pojavu plavog pomaka, možda će dočekati trenutak kada će radiacioni fon početi da dominira nebom, trenutak kada će nebo noću biti isto toliko toplo kao što je sada danju, a potom sve toplije i toplije, ali dokle tako? Novog singulariteta?
Iako se ovi problemi u budućnosti mogu rešiti, to za mene nije uteha. A kako bi i bila ako bi me rešenje ovog problema dovelo do saznanja da čovečanstvo (iako uspe da savlada sebe i spase se od samouništenja), stoji pred mračnom budućnošću.
Nastaviti život u nekakvoj letilici ili pak nekom drugom vidu, veštačkog staništa, lutajući po mukloj Vasioni, totalnoj nemani ispunjenoj crnim rupama, utihnulim zvezdama i hladnim planetama, ili pak skončati u nekom procesu koji prethodi ponovom singularitetu, ne deluje ohrabrujuće.
Zaista ne deluje ohrabrujuće da naš život na Zemlji ima bilo kakvog smisla kada svemu predstoji neminovni kraj.
Može li postojanje imati smisla?
Može li biti prave svrhe?
Ako svrha Vaseljene postoji i ako je Vaseljena postiže, tada se mora okončati jer bi njeno dalje postojanje postalo proizvoljno i besmislemo, ali kako je spoznati, kako stići do našeg krajnjeg cilja, potpunog razumevanja pojava oko nas, kao i našeg vlastitog postojanja? U moru ideja i nagađanja ponovo počinjemo da se gubimo.
Neki od nas smatraju da je možda najviše čemu se možemo nadati to da će svrha Vaseljene postati poznata našim potomcima pre nego što otkucaju poslednja tri minuta. Ali zar ovi odgovori ne izgledaju suviše daleko? Zar je moguće da odgovore na ova pitanja moramo čekati toliko dugo?
Možemo li ih naći negde blizu nas ili u nama samima?
Šta ako se ponovo nađemo pored ostrva vere i prihvatimo da se iskrcamo i nastanimo na njega, jer su svi oni koji grade teleskope, satelite, akceleratore i provode beskrajne časove za radnim stolom pokušavajući da saznaju značenja podataka koje su sakupili trudeći se da razumeju Vasionu, otkrili da je prvobitni prasak – prvobitna milost Božija kojom je nastao svet. Zar nam ovo ostrvo nije bilo dato na početku? Zar se odgovori ipak ne nalaze u nama samima. Samo ih pažljivo treba oslušnuti i čuti.
Gluvi čak i za priče dobrih sluhista o ovakvom postanku sveta i čovekovom smislu na Zemlji kao pripremi za drugačije postojanje, odlazimo daleko od ostrva vere, pokušavajući da putem nauke dođemo do pravih odgovora, koji će nas po mom mišljenju odvesti na isto, jer istina je jedna.
Al’ da li će biti kasno kada je shvatimo?
Nadajmo se da neće.
<< Kratak pregled razvoja rane vasione • vrh • Literatura >>